Prije nekoliko dana zaustavi me poznanik i reče: -o svemu pišeš pa me saslušaj-. Hajde reci, o čemu se radi, rekoh.

– Ima je više od 60 godina, bija je visok i uspravan, čuvali su ga moj did i ćaća, svatko mu se divija, a služija je i ka obrana od vitra, svaćaš ti mene, – pita poznanik.

Još ne shvaćam, odgovorih, pa te molim da mi to što si rekao malo pojasniš.

– Eto, zna san šta ćeš reć. Evo vako, u našoj ogradi u selu priko 60 godina resta je u visinu jedan dub ili hrast kako oćeš, bija je visok priko 14 metara i prav ka svića. Bija je ukras cile ograde i cablo koje su moj did i ćaća zaobilazili samo da ga ne bi sasikli i naložili.  Ima je i svoje suside a to ti znači da su uz taj dub bila još dva mlađa duba, isto pravi kao svića. E, lipi moj, kad je neki dan palo malo kiše otiša san vidit ima li spuža. Čin san uša u ogradu vidija san da mi nešto fali. Zagleda san se i vidin da nema moji dubova, ni jednoga. Kad san doša bliže vidija san pri zemlji tragove motorne pile. I skoro san zaplaka. Gleda san u ostatke mojih dubova i nisan moga doć sebi. Pita san se kakav mora biti čovik koji s motornon pilom ulazi u tuđe ograde i pila tuđe dubove. Di mu je bila duša, je li ga bilo stra da ga neko ne vidi, kako je uspija na brzinu ispilat i odnit više od 4 metra drva? Vidija san, i ogradni zid mi je srušija, nije ga bilo briga za ništa. Razumiš ti mene-, je li ?

Jedino što sam mu mogao reći, bila je riječ: razumijem, te i znam da ti je teško. Pri tomu sam poznaniku rekao da sličnih priča u posljednje vrijeme ima na pretek.

U selima više nema žive duše pa bezobzirni pojedinci bez ikakva straha i srama ulaze u tuđe ograde i sijeku što stignu. Tako čine jer obraza nemaju!